“ Vratimo  se u prošlost;  to će biti korak napred “ (Verdi)

Projekat temu vajata kao tradicionalne tipologije kuće bez prozora, koja stabilno stoji u prostoru prožima sa mitom o Sizifu,  temom  ljudskog apsurda kroz nestabilnost forme.         

Objekat je konceptualno i oblikovno interpretiran kroz jezik stabilnosti i nestabilnosti. Element krova kao deo tradicije aludira svojom geometrijom jednakakostraničnog trougla na stabilno i postaje aktivan element untrašnjeg prostora dajući funkcionlanoj organizaciji dinamičan osećaj prostornosti. Funkcionalna organizacija se oslanja na  elemente tradicionalne arhitekture sa centralnim motivom ogništa (kamina) koje u zimskom periodu greje sve prostorije formirane grupisano oko njega. Kosina prepusta sa nagibom terena formira  bazis objekta čiji se oblik može definisati kao obrnuti krov uokviruje masu objekta dajući joj svojm geometrijom karakter prividne nestabilnosti i oblikovne dinamičnosti.

Ugaoni klizni zastori velikih dimenzija koji se nalaze na prepuštenom delu objekta okrenuti su ka jugo-istoku i predstavljaju jedini otvor preko koga upada svetlo u prostor. Dimenzija otvora omogućava u toku godine veliku količinu svetlosti koja duboko upada i direktno osvetljava preko dnevne zone delove hodnika i spavaće sobe.  Otvorenost ugla razbija formu kompaktne mase, naglašavajući time krova i bazisa (obrnutog krova). Ugaoni otvor nedvosmisleno koketira sa temom trema u tradicionalnoj arhitekturi.

Fasada je od drveta postojećih vajata čija je građa u slobodnoj prodaji veoma niska. Reciklaža i interpretacija gradjevinskog materijla na savremen način produžavaju vek trajanja materijala ne menjajući njegovu osnovnu namenu a time zdržavajući duh graditeljske prošlosti.

Ovde apsurd ne predstavlja pomirenost sa nestabilnošću progresa vec se odnosi na neiskorišćen potencijal prošlosti u potrazi za stabilnijom budućnošću.